Novak Đoković – šta dalje?

Od komšije u liftu do naslovnih strana najvećih svetskih medija, saga Novak Đoković-Australija bila je glavna tema, jedna od onih koja polarizuje ljude i o kojoj svi imaju mišljenje.

Kada čovek počne da se bavi sportskim novinarstvom, ne očekuje da će se među potrebnim veštinama naći i poznavanje imunologije, te pravnog i političkog sistema Australije, ali u ludim vremenima živimo.

Priča se završila tako kako se završila, a verujemo da bi svi akteri sada želeli da se nikada nije ni desila.

Iako je prvobitni cilj bio da se skupe politički poeni, australijske vlasti toliko su se osramotile da ih čak i neki tamošnji mediji nazivaju „klovnovima“, pogotovo u svetlu priznanja da je Đoković imao medicinsko izuzeće i sve validne papire da uđe u zemlju. Onoga trenutka kada izvršna vlast koriguje sudsku odluku, jasno je da je posredi politika – otišlo je toliko daleko da je i Advokatska komora Australije nazvala proces „orvelovskim“ aludirajući na distopijski roman Džordža Orvela „1984“, u kojem se prikazuje totalitarno društvo budućnosti.

Ogoljena je igra gluvih telefona, za jednu ozbiljnu državu i tako veliki događaj nedopustivo loša komunikacija između federalne Vlade, države Viktorija i Teniske asocijacije Australija u kojoj je kolateralna šteta bio najbolji teniser sveta. Uprkos svemu navedenom, i Đoković je pravio greške u koracima koje će ozbiljno naštetiti njegovoj i tako ne baš blistavoj reputaciji u inostranim, pre svega zapadnim medijima – Novak je priznao da je, znajući da je pozitivan na virus korona, otišao na intervju s novinarom Ekipa (nosio je masku tokom intervjua, nije tokom fotografisanja).

„Iako sam otišao kući posle intervjua da bih se izolovao na neophodan period, kada sada razmislim, to je bila greška i prihvatam da je trebalo da odložim tu obavezu“, naveo je Novak u saopštenju.

Znao je Đoković i u prošlosti da ponudi „municiju“ inostranim kritičarima, a s razlogom je kritikovan i u delu domaće javnosti.

„Neću da šutiram Novaka kada je na zemlji“, rekao je njegov vršnjak Endi Mari. Mnogi su tu priliku iskoristili, a to je slikovito opisao novinar Bilda. Parafraziram – kada biste čitali prideve koji se ovih dana upotrebljavaju uz Novaka Đokovića, pomislili biste da je reč o teroristi. To postaje utoliko važnije kada se zna da su Đokoviću više nego iko drugi presudili javnost i mediji.

Novak ĐokovićAP Photo/Darko Bandic via Guliver Images
Mučna sapunica završila se tako što Đokoviću nije dozvoljeno da nastupi na Australijan openu, a on je u ponedeljak sleteo u Beograd. Verovatno se neće oglašavati do kraja prvog grend slem turnira u sezoni.

Gledajući ka budućnosti, jasno je da je Đoković u limbu, pre svega zbog toga što nije vakcinisan. U redovnim okolnostima, o takvim pitanjima ne bismo raspravljali na stranicama sportskog medija, ali sada je ta tema neraskidivo vezana sa nastavkom Novakove karijere.

Sve dok tokom procesa nisu javnosti postali dostupni tranksripti Đokovićevog razgovora sa službenicima na aerodromu, nije se znalo da li je Novak vakcinisan ili nije. Sada znamo da nije. Trenutno je to osetljiva tema nabijena emocijama u kojoj se samo ekstremi priznaju. Što napisa kolega iz Gardijana: „trenutno je najradikalniji stav pokušaj da shvatiš obe strane“, a toplo vam preporučujem da pročitate ceo tekst.

Đokovićeva karakterizacija kao antivaksera ne stoji, jer se javno nije izjašnjavao o temi vakcinacije smatrajući, pretpostavljam, to pitanje intimnim. Jedini put javno je govorio o tome kada vakcine protiv virusa korona još nisu ni napravljene, a i tada su njegove reči prenete van konteksta, pa i u tekstu Bi-Bi-Sija na koji se pozivao ministar za imigracije Aleks Hok. Pri tom, na turniru u Beogradu u njegovoj organizaciji, omogućena je vakcinacija svim teniserima i članovima timova koji su to želeli. To ne radi čovek koji odgovara druge od vakcinisanja, zar ne?

Poslednja informacija glasi da nevakcinisani teniseri neće moći da igraju na Rolan Garosu, iako je ministarka sporta Roksana Marasino rekla suprotno pre desetak dana. To je još jedna ilustracija pandemijske realnosti koja se neprestano menja – ko zna šta će biti za mesec, dva ili tri.

Omikron varijanta virusa pokazuje da lakše probija vakcinu. Zvuči surovo, ali sa aspekta organizacije turnira, relevantan je jedino pozitivni test – ispadaš bilo da si bez simptoma, bilo da se (ne daj bože) završi upalom pluća. Tako smo imali primer egzibicionog turnira u Abu Dabiju – od osmoro (vakcinisanih) učesnika, šestoro se zarazilo. Već smo imali dvojicu pozitivnih tokom Australijan opena – Bernarda Tomića i Igoa Imbera – i još nekoliko njih po sletanju u Melburn. S obzirom na to, verovatno je da će ubuduće biti potrebni dodatni ili drugačiji kontrolni mehanizmi, osim vakcinacije.

Ipak, ukoliko sadašnju tendenciju uzmemo kao datu, Novak ne bi mogao da nastupi na većini najvažnijih turnira ove godine, te će se verovatno naći pred izborom: ili da se vakciniše ili da ne igra na spomenutim turnirima.

Nemoguće je sa sigurnošću znati koji su tačno koreni Novakove odluke da se ne vakciniše. Možemo samo da spekulišemo da je ona u vezi s time što Đoković čvrsto veruje u prirodu i prirodna izlečenja – nerado uzima i analgetike, a dugo je i odlagao hirurški zahvat na laktu za koji bi se većina drugih sportista brzo odlučila.

S druge strane, ogromna je Novakova želja da napiše još koju stranicu teniske istoriju. Kako sada stvari stoje, Đoković je najveći svih vremena (GOAT) po skoro svakom smislenom kriterijumu, ali izjednačen je sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom u onom najvažnijem, grend slem titulama (po 20).

Za razliku od preostala dva člana Velike trojke, Đoković je oduvek bio transparentan i direktan kada govori o svojim ciljevima. Nadajmo se da će njegova profesionalna ambicija i želja prevagnuti.

Otkad je počela cela drama, dao sam približno stotinu intervjua za domaće, regionalne i strane medije. To iskustvo naučilo me je da je najbolje kada se javljam „uživo“, jer nema vremena za naknadne rekontekstualizacije. Iako je većina inostranih kolega dosledno prenela ono što sam govorio – i pohvalni su njihovi napori da se čuje i glas iz Srbije – ostao je gorak ukus tekstova u kojima nije bilo toliko korektno.

Ne govorim o onim tekstovima u kojima se otvoreno vređa Đoković, već o suptilnijim načinima – stekao sam utisak da nekada jednostavno postoji unapred spremljeni narativ i da će bilo šta što je rečeno biti uklopljeno u taj narativ. Ovde bi to bilo u stilu: „Đoković je loš (upotrebio bih i težu reč, no da ne psujem), ali ovi su ludi, pa im je on uzor“. Neću više o tome, zasad, a mogao bih.

Jedno od najčešćih pitanja koje sam dobijao jeste kako će Novak reagovati na sve što se dogodilo. Da su mu na kraju dozvolili da igra, mislim da bi mu šanse za trofej bile znatno umanjene, pogotovo što ni u idealnim okolnostima ne bi bio apsolutni favorit.

Ipak, na duže staze ne bi trebalo da bude problema. Đoković nije uvek bio milioner i svetski broj jedan, bio je dečak koji je prošao što i svi mi devedesetih, a u tenisu se probijao bez pomoći sponzora i bogatih nacionalnih federacija. Većinu najvažnijih mečeva u karijeri igrao je i protiv rivala i protiv publike. Ulazio je u sukobe s novinarima. Svi ti pritisci, sva je prilika, učinili su ga jačim i njegovu sportsku veličinu čine još impozantnijom. Najskoriji primer jeste diskvalifikacija sa US opena 2020. godine, posle koje su mu mnogi predviđali kraj, samo da bi u idućoj godini Đoković uzeo tri grend slem titule.

Istina, ono što se dogodilo u Australiji je jedinstveno, jer izlazi iz sportske niše, praktično je Đoković celu jednu državu imao za vratom. Ipak, kako on voli da kaže na engleskom, to će mu „kožu učiniti debljom“. Sada treba da umiri vrtlog emocija i da staloženo promisli o narednim koracima.

„Biće on u redu, vratiće se jači nego ikada“, tako se mogu sublimirati odgovori ostalih srpskih tenisera o Novaku, a isto ćete čuti i od većine njegovih navijača.

Istorija nas uči da će baš tako i biti.

Izvor: sportklub.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *