ŽENE MOGU SVE ŠTO I MUŠKARCI: Zbog njih, posao se obavlja brzo i efikasno – pripadnice nežnijeg pola u policiji

Žene mogu sve isto kao i muškarci, rečenica je koju uglavnom dame izgovaraju, a mi smo se u to i uverili.

Na nekim od najzahtevnijih pozicija u MUP-u nalaze se veoma uspešne pripadnice nežnijeg pola, i to na čelu saobraćajne policije, u Žandarmeriji, Policijskoj brigadi, zaštiti dece, kao i u vatrogasnoj službi.

Ljubica Babić je pomoćnik načelnika u Upravi saobraćajne policije, a kao saobraćajac počela je da radi davne 1989. godine. Kroz te zavidne tri decenije bavila se skoro svim poslovima u saobraćajnoj policiji i, kada je 2002. postala pomoćnik komandira, bila je strah i trepet za sve saobraćajne policajce. Tada su i novinari mogli da je slušaju preko motorole i steknu predstavu koliko se posao obavljao brzo i efikasno zahvaljući njenoj čvrstoj ruci.

– Početkom devedesetih bila sam jedina žena u saobraćajnoj patroli. Jeste to bilo lepo, ali morala sam da radim tri puta više od svakog muškarca da bi me prihvatili i da nikada ne bi rekli: “Žensko to ne može.” Dešavalo se i da se ponekada osećam i kao maskota među njima, ali nisam nijednog trenutka tražila da budem povlašćena niti sam se žalila da mi je nešto teško – priča Babićeva.

Strpljenje i verbalna komunikacija
Anđela Spasić je oficir u Posebnoj jedinici policije Policijske brigade, a u MUP radi čak 21 godinu.

– U policiju sam došla sa 20 godina. U to vreme je za žene bilo jako teško. Kada smo se pojavile, bile smo prve žene u uniformi. Samo ja i još jedna koleginica, koja je ostala u PS Savski venac. Gledali su nas u čudu. S vremenom, upornošću i radom su nas prihvatili. Za neke stvari žene možda nisu predodređene zbog fizičke konstitucije, ali i one mogu biti i te kako dobre u borilačkim veštinama. Ističu se strpljenjem i snagom verbalne komunikacije – ističe Spasićeva.

Ona naglašava da je kasnije prelaskom u operativu imala malo olakšanje u obavljanju zadataka.

– Tu se radi u civilu i bilo je dosta zanimljivih dešavanja. Tada nije bilo mnogo žena, što nam je malo olakšavalo posao, jer nisi u uniformi. Takođe sam tad bila jedina žena u toj ekipi. Ovde u brigadi je drugačije jer ne izlaziš sam na teren. U stanici više radiš preventivno, ali i tu ima dosta posla, a brigada, kao posebna jedinica policije, angažuje se za obezbeđenje javnog reda i mira i sprečavanje nasilja. Tu spadaju sportske manifestacije, priredbe, javni skupovi, dolasci stranih delegacija… Takođe se angažuje i u elementarnim nepogodama. Koleginice rade sve iste poslove kao i kolege. Četa konjanika i četa vodiča službenih pasa takođe izlaze na visokorizična dešavanja, a za sve to je potrebna svakodnevna obuka i edukacija pripadnika, kao i trening sa životinjama – zaključuje ova pripadnica brigade.

Ona se prisetila i anegdote kada građani početkom devedesetih nisu mogli da poveruju da ih čuva i ženski saobraćajac.

– Bila sam prva žena saobraćajac na motoru. Jednom prilikom, kada sam nosila kacigu, čula sam kako jedna prolaznica komentariše: “Gledaj kako je ovaj neošišan, verovatno je gej.” Tada je bilo nezamislivo da žena obavlja taj posao – kaže Spasićeva.

Sklekovi s opremom
Sanja Milić radi u Žandarmeriji dve godine, u odseku Opšte namene, a prethodnih osam provela je u PS Palilula. Ona je jedna od retkih pripadnica ženskog pola u ovoj specijalnoj jedinici kojih ima veoma malo.

– Tokom rada u stanici rešila sam da okušam sreću na selekcionoj obuci za Žandarmeriju, koja je fizički veoma zahtevna. Od trbušnjaka, sklekova s opremom, čučnjeva, trčanja od 20 kilometara, pa sve do sprava u teretani i međusobnog podizanja, a sve to s minimalno sna. Tu nema razlike između muškaraca i žena. Svi smo morali isto da uradimo. Pre svakog obroka imali smo “kaznenu” vežbu snage i sve je proticalo u vojničkom režimu. Od tog tereta sam malo i povredila nerv na kičmi. Završni deo je marš od 34 kilometara s opremom i to je bio najveći izazov. Tada se prijavilo nas 10 žena, a ostale smo nas dve – priča Milićeva.

Mlada pripadnica Žandarmerije kaže da još uvek nije bila u većoj opasnosti, ali da je zato na prethodnom poslu preživela razne incidente.

– Do sada nisam bila u teškim situacijama na terenu. Uvek nas ide četvoro u vozilu ili u kordonu još i više. Ranije sam u PS Palilula imala nekoliko teških situacija na terenu. U početku je bilo veoma naporno biti žena u četi, ali je sada mnogo lakše. Radni dan protiče u učenju aktuelne obuke i traje kao šest nastavnih časova. Četiri budu u vežbanju neke taktike, a dva časa su za fizički deo. Jedan deo je specijalno fizičko, gde radimo upotrebu sredstava za vezivanje i palica, bazirano na borilačkim sportovima, a drugi deo je za fizičku snagu. Nikada se nisam pokajala što sam odabrala ovaj poziv – ističe Sanja.

Zovu je Burazer
Ana Ilić je jedina žena vatrogasac u Nišu, a u vatrogasnoj stanici zaposlena je od maja 2019. godine, dok je prethodnih sedam radila kao član Dobrovoljnog vatrogasnog društva.

– Dugo se pričalo da će primati žene, pa sam ja čekala svoj momenat i konkurisala. Baš sam imala sreće i podršku. Postala sam prva žena vatrogasac u Nišu, a u Beogradu ih ima više dugi niz godina. U početku sam imala mali strah, ali sam verovala ljudima oko sebe da me neće poslati na nešto što ne mogu da uradim i što je opasno za mene. Kada su zahtevnije intervencije, ne razmišljaš da li je nešto teško ili nije, jednostavno mora da se odradi posao i spasu svi ugroženi i spreči velika šteta – opisuje Ilićeva.

Najmlađi vole da slušaju policajce
Da policija nije tu samo kada treba nešto da se leči, dokaz je i potkordinator Biljana Mališić iz PS Palilula, koja je tu da spreči nasilje nad decom.

– Naš sektor postoji već četiri godine i zove se Osnova bezbednosti dece. Mi obilazimo sve škole u opštini Palilula i kroz zanimljiva predavanja učimo decu kako da u svakom momentu budu bezbedna. Oni posebno vole da slušaju policajce jer ih njima mnogi roditelji plaše, a ja sam moju Babarogom. Najdraže nam je kada izađemo iz učionice, a deca krenu da nas grle. I kasnije, kada nas sretnu na ulici, pričaju nam da sada više čuvaju svoje stvari, ne razgovaraju s nepoznatima, ne koriste šporet sami… Ističu da se uz našu pomoć, koja im je uvek na raspolaganju, osećaju dosta sigurnije – kazuje Mališićeva, koja je u MUP već 13 godina, i dodaje da je učenicima dostupna i aplikacija o svim njihovim predavanjima pod imenom Osnova bezbednosti dece.

Ova Nišlijka ističe da nije imala nikakvih poteškoća u muškom kolektivu i da je vrlo lepo prihvaćena.

– Bilo je skeptično u početku i bili su stegnuti jer nisu više mogli da vode njihove muške priče, a sada su opušteniji i zovu me Burazer, kao u seriji “Vojna akademija”. Nekada me i štede kada treba da se nosi teška oprema, ali ja to ne želim jer se privatno bavim dizanjem tegova i bila sam višegodišnji prvak Srbije u tome – zaključuje ova jedinstvena pripadnica MUP.

Izvor: Srbija Danas/Srpski telegraf